Tihi ubica

I zovem, zovem 92.. Da ja sam '92, ne 98. 92 kao 92, kao 29 u rikverc kao 92 u rikverc rikverca. I sinoć su ljudi zvali 92. DA JEBOTE JA SAM 92!

Nastavljam sagu mojih snova, jer eto moj život se ne dešava. I tako.. AMA BRE JA SAM 92!
I pozvali su 92. Pozvali su. Svuda idu neke sirene, nisu male, ali sirene jesu. Policija, hitna pomoć, a joj upomoć. I tako ja idem, al kao nisam ja, al jesam ja iako nisam ja. Shvataš o čemu pričam. Možda nisam bio to ja, možda je to bio FIlip Spasojević, Ivan Radosavljević, Anna Rushent, Miladin Borisavljević, ne sećam se ko je od njih bio, ali ja sam bio. ja, iako nisam bio ja. I tako lutam ulicama plavim karminom (ne na sebi iako smo posle išli u apartman. doćiču i to toga). Znači u rukama furam plavi ruž, al to nije ruž, to je više kao neki laser. Znate onaj kurac iz star warsa, pritisneš i onda laser ispadne. E, ako je ono bio kurac, ovo mu dođe ko kurčić. Toliko malo da moraš da ga nabiješ da bi ga osetili. I ju Stefane, o čemu pričaš. I tako idem ulicom, i dalje idem. idem, znači idem, naletim na babu, nabijem joj ga (mislim na ruž perverznjaci jedni, kako vas nije sramota da mislite tako nešto o meni). ona je pala brže nego ja na ispitima, a kupus iz njene torbe je leteo, pa i on padao. I tako ja otrčim u svoju zgradu, al ne odem na svoj sprat nego na onaj gde se karaju i danju i noću, pička im materina, dva sprata se čuje. I onda upadnem, i njima nabijem dok su u akciji, i njihovom psu nabijem i onda odem gore. Uđem u moj stan, a tu su Tijana, njena devojka, još neki ljudi i gledaju dnevnik, i to baš nacionalni. čudo je, tv mi se upalio, i to se izgleda samo pali u snu. ponekad ni u snu. i vide serijskog ubicu, i onda svi počnemo da vrištimo i da drhtimo ko da nas neko jebe, al nažalost niko neće ni u snu da nas jebe. Ja se ne sećam naravno da sam to ja, možda sam Rosalinda pa mi pamet ostala u požaru neke zgrade. I tako mi se svađamo oko toga dal da odemo u apartman il ne, al opet željni smo kurca (i u javi i u snu) i krenemo. na ulicama apokalipsa, ko bi reko da bih to mogao da učinim baš ja, a da nisam ni propevao još. I penjemo se stepenicama, nigde kraja, i neko vikne ''TU JE UBICA! TU JE UBICA!'' i onda mi trčimo i trčimo. preskačemo stepenice koje fale, i na kraju nismo u apartmanu nego na vrhu zgrade i onda se ove dve zagrle i meni ode sve preko kurca, nažalost samo preko mog, i izvadim kurmin, i prešaram im lice, malo krvare, padnu sa zgrade u slou mošnu, a ja se ničeg ne sećam. Odem kući i plačem jer su ovi riknuli, sutradan odem u ušće i tu vidim nekog lika s tvitera što me prekopirao živog i mrtvog, i on se ljubi s svojim dečkom i njima lepo nabijem, isplačem se. Mislim, ajde ja sam lepši i od njega, i od drugog njega, i imam lepše dupe (i u snu i u javi), i kako to da meni niko ne nabija, već ja moram laserske karmine da nabijam. ništa ne razumem. I onda istrčim iz ušća. sve mi je došlo preko glave. ne razumem da su svi mrtvi, i ne razumem gde je ta hipnoza, a super mi je mozak. I onda nađem sestru, zagrlim je (ne ubijem je), i odemo da čekamo metro. DA metro u beogradu. I uđemo, i čuje se opet ubica je u metrou, svi vrište i izlaze, a ja ne shvatam i dalje da sam to ja, i ja počnem da se plašim. I onda mi odemo u moj stan, neko lupa na vrata. mi smo sav nameštaj stavili na vrata iako se otvara s druge strane, eto glupi smo ko dva kurca iako imam samo jedan trenutno (put sad smiley here). Pazi kad imamo nameštaj, gazda voli da ukrade nameštaje koje je on dao, dobro nije u tome poenta. Poenta je u kurcu. Nema ga. A druga poenta je u tome. ne znam u čemu tačno. I pitam ja maju ''šta ako nas ubica nađe''. Ona ''neće, jutro je, a do kraja filma je ostalo još dvadeset minuta''. I onda ja utripujem da smo mi u filmu, i brojim koliko traje ona zadnja špica. Računam šest minuta, znači još 14 minuta treba da ostanem živ. I tu mi ispadne karmin, moja sestra je mislila da se šminkam u početku, a onda samo počeli da vrištimo toliko jako da mi je alarm na telefonu zavrištao.
Evo, holivude iskoristite priču, signurno biće bolji film od bilo kog sa sendlerom.