Bio je dan zahvalnosti. Sigurno se pitate, odakle dan zahvalnosti u martu (sad je beše mart?). Bolje se pitajte, odakle dan zahvalnosti u Srbiji? E, u mojim snovima je sve moguće. Možda zbog epizode How I met your mother koju sam prespavao i tamo je bio Thanksgiving... Al to nije ni bitno. Ne sećam se baš dobro. Al bio je thanksgiving, svi su bili srećni, samo sam ja znao da se nešto sprema. Ne mislim na hranu, to nije ni bilo. Od kako baba kuva, bolje da i ne kuva. Sprema se nešto, i samo ja to znam. E, a nije ni sarma, mada sarmu ponekad pogodi. Sprema se zlo. Derem se 'Zaključajte vrata, ukrašće nam stvari'. Čoveče, zar mi ljudi ne veruju ni u snovima? Ova (Maja) odma pobegla u grad, a reko sam joj da ne ide. Drao sam se ko kreten kako se nešto sprema. (nisu ni šnicle) A kad ja imam vizije, onda ih imam. To nisu kao ove vizije za amazon, to su čista pogađanja. Eeej, breej. Još da ne stignu diskovi, šta li oni rade toliko. Mislim, refleksi mi rade na svaki auto, pomislim poštar, a ono neki čovek stao da kupi lebac u prodavnici preko puta. Čekaj! Auto... Nije... I tako ona otišla u grad. Ja se opet derem 'Zaključajte vrata, pobiće nas ko crnčuge', a oni ništa. I ja ajd, da preuzmem stvari u svoje ruke, odem u hodnik, zaključam vrata i ne dam niko da ode... ili da uđe. Majka se opet dere kako će gosti da dođu, a ja im ne dam da uđu. Aman, ženo, kakvi gosti. Imam viziju, ženo, viziju, vanzemaljci će nas poubijaju opet (sanjao sam još jednom vanzemaljce). Gledam kroz prozor, dolazi neki rođak. Ovi se deru na mene da ga pustim da uđe. Al otkud ja znam da on nije vanzemaljac. On lupa i lupa, i ja popustim. Lepo kažu ljudi, pametniji popušta. On je ušao. Posle ne znam gde je bio, al nekako je nestao iz kuće. Al ipak to je san. Zaključam i bacim pogled kroz prozor. Vidim dva čudna bića kako se biju. Ne izgledaju uopšte kao čoveci, bre, ljudovi, brej. Al vidiš oni to i nisu. Čim su primetili kako ih posmatram, počeli su da trče i da navaljuju na vrata. Ja držim vrata, dođe keva, počne da plače kako baba nije ista, žena počela da drami. Ja ajd, odem tamo da vidim kako je ona. Ona se ne pomiče. Živa je, diše. Ali ne pomera se. Odjednom počne da se trese i na tren prestane. Vrati se u svoj oblik i ja skočim da kažem kevi kako joj je sad bolje, a ona je već otvorila vrata. Opet se derem 'De ćeš ženo luda, napolje. Će te pojedu vanzemaljci.' Ona ništa nije odgovorila, samo je izašla. Hteo sam da istrčim nazad, al ostao sam tamo gde sam bio i ne sećam se više ničega. Sledeće čega se sećam je kako me voda izbacila na obalu, možda je to Mlava bila. Nadam se da nisam kroz kanalizacije došao ovuda. Budim se, uzimam telefon, vidi čuda, on radi. Mislim kako ne bi radio. Kad je preživeo plivanje po kadi, pad sa pola metara tri puta, pad ispod kamiona, što ne bi i ovo. To je mali Isus, samo što on nije vaskrso 3 puta ko moj telefon. Evo na telefonu 9 propuštenih poziva. Odjednom imam i govornu poštu. Odakle to? Mislim? Živimo u rupi! Ovde jedva ima i signal. Treba da se dereš da bi te neko čuo. Al evo vidiš radi. Ja pustim prvu poruku od Maje i krene Lollobrigida – Kompjuter. Ostale poruke poslate od kuće, i ja ajd da ih pustim, i telefon se ugasi. Valjda je to zbog Mlave. Izgleda da moj telefon nema moći u snovima...I tako ja trčim, odjednom znam gde se nalazim, a nemam pojma gde sam, al ajde, trčim kući. Evo, u ulici sam. Čujem nekog kako se dere 'Da me ljudi u filmovima slušaju kada im se obraćam, nikad ne bi umrli', ja se razderem 'Da me ljudi slušaju u pravom životu, ne bi nikad umrli'. Nastavim dalje, ulazim u kuću, kad ono svi su okej. Ulazim u kuhinju i pitam 'Gde je Maja?'. Keva kaže 'Zar nisi čuo? Mrtva je'. Okrenem se prema njoj i vidim kako drži bebu, minut pre toga je bila trudna, a sada drži bebu, stomak joj je ko daska ravan. 'Ubili su je vanzemaljci, bila je žrtva njihovog rituala. Ali ne brini uzeli su njenu krv, tako da se rodila ponovo, ali sada u vanzemaljskom obliku'. Nešto sam reko, nešto je baba rekla. I onda smo na to još nešto rekli al ne sećam se... Ne sećam se, tad me je Maja klepila njenim džinovskim noktima, čoveče bolelo je ko da ti je glavu presekla. Tu sam se ja probudio, al nastavio sam da spavam.. samo sam čekao da Maja zaspi, kako bih je ja klepio i nastavio da spavam. Evo, zaspala je. SLAP! Šamar! Budna je. Okrećem se i spavam. Sad idem od kuće. Čekam bus. Sad me Maja zaustavlja (nije vanzemaljac, ovo je Maja, Maja. Majo, neću da te zovem Majdža ovde. Ovo je moj blog i mogu da te zovem kako god ja hoću, čak mogu da upotrebim i ono Čmarica što sam smislio na moru.) upadam u auto i palimo. Kao sad smo u Ušću. Možda je i Delta city, al više deluje kao neki vašar. Al nema veze. Znam da sam kupio crne pantalone sa nekim belim tačkicama. Opet me Maja odvela u dečije (ovo nije smešno) jer su ostali brojevi preveliki za mene. Sad sam ja kriv što sam mali i žgoljav. Ali pantalone su bile kul. U početku mi se nisu svidele, ali onda.. onda kad sam video one bele tačke, dal su bile rupe il šta su, nemam ti ja pojma, ali prelepe su bile. Neko nešto reko Disney, al i to sam zaboravio. Ne mogu ja baš sve da pamtim. Ne znam šta se desilo. Znam samo da ja nemam te pantalone, Maja nije vanzemaljac, ja sam budan,... ali prepisao sam prava, svih 10 pitanja sa testa. Sad sam prepisivač peti nivo. E, a šetao se ko muva bez glave, mislio sam kao neću ništa da prepišem. Ladno sam počeo da dramim. Baš je vanzemaljac taj profesor, mrzi me ko Boga, možda zato što moja keva njegovom sinu ostavila keca, pa sad ovaj da joj se osveti. Ej, prošle godine mi je ostavio trojku zbog jednog poena! Kao da ne zaslužuje titulu čudovišta u mojoj svaštari. Dok smo kod čudovišta, još jednom sam sanjao te vanzemaljce, tad su sve rušili pred sobom, mislim da je bila 2012, eto vam nova teorija. Kakve Maje (ne mislim na tebe Majo, već na kalendar), kakvi bakrači, vanzemaljci će nas roknu. I posle kao nisam ja predvideo. Ma, kažem ti ja imam vizije. Evo još jedan auto. Čekaj.. Nije ni ovaj poštar, jebem mu mater.
Majo, jel si to ti?
Нема коментара:
Постави коментар