Severina je videla sneg u maju, ali ja sam video sebe u komi dok je pada sneg. Mart dolazi pre maja, što znači da Severinin sneg može da čeka. Kao što sam rek'o-kaz'o videh sam sebe u komi, i to nije bilo predviđanje. Bio je to snežan dan, baš kao ovih dana, ni p od proleća, a ja se nakljukao antidepresiva baš onako kako se debeli kljukaju u fast food restoranima. Nisam znao gde da stanem s tim lekovima, pa nisam ni stajao. Stao sam tek kad sam pao na pod. I pade mi mrak na oči. Kasnije se budim u bolnici, pored mene, s leve strane, je bila moja porodica, a s desne doktorka. ''Gde sam ja?'' upitao sam ih kao da ne znam gde sam, kao da ne prepoznajem krevete, bele ogrtače i plazmu na ormariću. Svi znamo da kada si u bolnici prvo ti plazmu donesu. Niko nije odgovarao na moje pitanje. Doktorka je pogledala u moje matorce i rekla ''Stefan je u komi, ne zna se dal će se, i dal će se uopšte probuditi''. Tu ja odvratim najjače što mogu ''Budan sam!''. Ni sada mi niko nije ništa odgovarao. Počeo sam da skačem po sobi samo da bi me neko primetio... i niko nije... Onda sam se okrenuo i ugledao sebe kako spavam. Šok. Shvatam da sam duh, ali šta da radim. Pokušavam da se vratim u svoje telo, ali nekako je tesno i ne mogu da uđem. Kao da nije moje telo, kao da ne pripada meni. Ustanem, i krenem da se šetam po bolnici. Očigledno je da sam duh, ali nisam imao moći duha. Nisam mogao ni da lebdim, niti da prolazim kroz zidove. Bio sam duh s ljudskim (ne)moćima. I dok sam se kretao po toj maloj bolnici ugledao sam kevu kako priča s doktorkom. Približio sam se da bih čuo razgovor, bar nekako da iskoristim situaciju. Doktorka je predložila da me okupaju jer sam se verovatno usmrdeo tamo danima. I tako ih pratim dok nose moje telo i svlače me. Moji privatni delovi su izloženi svima na izvolte. Spustili su me napokon u kadu i ostavili tamo nekih desetak minuta. Zatim su izašli ostavivši mene, tj. moje telo u kadi. Izašao sam i ja za njima da bih čuo razgovor. Razgovora nije ni bilo, samo monolog doktorke koja se nada da će mi kupanje pomoći. Zvuči besmisleno znam, ali ono što sledi je još besmisljanije (da li je to uopšte i reč?!). Počeo je zemljotres jačine kao da je smak sveta, ali je ubrzo i prestao jer nije smak sveta. Napokon doktorka se setila da sam u kadi i brzo potrčala da vidi da li mi je zemljotres naneo neku štetu. Trčim ja za njima i zatičem sebe skroz potopljenog u kadi. ''Udavio se'' izgovorila je s tugom doktorka. Podigli su me i umotali u belo ćebence, baš ono u koje su me umotali pri rođenju, i stavili su me na krevet. ''Bojim se da više ništa ne možemo da uradimo za Stefana. Mrtav je.'' Svi su se ućutali. ''Mada možda preostaje jedna šansa da ga vratite'' upade neka žena tim rečima u sobu. Ta ista žena preporučuje da stupi u kontakt sa mnom, duhom, i da me vrati u telo. Niko joj ništa ne veruje, ali ipak nikog ništa ne košta da probamo (verovatno će naplatiti kasnije) jer sam već mrtav. Svi su izašli iz sobe ostavivši mene i moje telo u rukama vračare. Prosula je so po podu oko mene i mog tela i rekla mi je da mogu da biram dal hoću da se vratim i koliko ću imati godina kad se budem bio vratio. Rekla je da je ta prosuta linija zapravo linija života i da treba da stanem na nju tamo gde želim da se vratim. Tako da sam izabrao nešto manje od jedne trećine i skočio sam u svoje telo. I ponovo crnilo. Budim se na ulice, na zelenjaku gde čekam Suzanu da idemo na koncert repetitora. Niko nije bio pijan, tako da je očigledno da je ovo sve bio san.
