Rođeni da umru.

Feet don't fail me now. Šalim se, samo ne znam kako da započnem ovo. Bio je mrak, ja sam se pretvarao da spavam i čekao da dođu Tom i Džeri u sobu. Spremio sam aparat da ih snimim pošto dal bi mi ljudi verovali da sam video Toma i Džerija. NE. Sigurno bih ispao ludak koji ne da vidi bele miševe već vidi braon miša i mačku sive boje. I došli su, počeli su da se udaraju čekićem i da menjaju oblik, pretpostavljam da su u ovom trenutku Svrbiša i Češko. Ali kao da su moji snovi do sada imali ikakvog smisla. Tako ih ja snimam i snimam i kad su otišli ja se pripremam da ih ubacim na jutjub. Ne pripremam se nego ubacujem ali pošto je toliko spor moj net onda šta ja da radim nego moram da se pripremam (pripremam se za upload failed). I malo fali da ubacim na jutjub i pojavi se Džeri i počne da mi preti 'ako ubacim na net da postoje, započeće rat sa mnom'. I ja ipak ubacim na jutjub, mislim ko sam ja da se plašim miša, šta može da mi uradi a što nije uradio Tomu. (ovo zvuči malo perverzno u mojoj glavi, a sada zvuči i u  vašim).I onda je otišao. Ja sam se spremao da legnem i odspavam, a zatim se pojaviše miševi crne boje u sobu, bilo ih je previše da bi ih izbrojao, a tu je bio i Džeri. Svi su se šetali po sobi mojoj, moja sestra je vrištala, a ja sam pokušavao da pronađem odakle dolaze. Bilo je previše rupa u zidu (ipak ovo je moja kuća njoj mnogo toga fali) i polako su počeli da odlaze u rupu pored mog kareveta. Sada sam bio ubeđen odakle dolaze, pa sam uzeo lepak i lepio rupe i pustio sam born to die od lane pošto to miševi mrze. Ne samo miševi i ja to mrzim. Što ne umre već jednom. I upalilo je miševi su pobegli na koncert S.a.r.s.-a koji se nalazio u rupi, a Džeri je ostao u sobi pokušavajući da pobegne od lane del rej ali sve rupe su bile zatvorene lepkom, tako da je izašao u hodnik i onda ga moja keva uhvatila, stavila u tanjir, isekla nožem tako da je mrtav i čeka svoje fanove da ga obožavaju jer ajde realno vi ste fanovi samo kada neko umre.

R.I.P. Džeri.

Hanga, hanga gej(m)s

Sve je počelo polaskom u školu, iako sam student odjednom sam se vratio u klupe srednjoškolaca. Nikog od njih nisam poznavao, da je sve to film bio bih onaj freak bez friendova, a pošto nije film ja sam opet freak bez friendova. Kao prva lekcija je bila nešto s katancima, skontao sam da ima neke veze s Hari Poterom pa sam rekao "Alohamora!". Ali nije bila alohamora nego samo katanac. Druga lekcija je bila nešto s biljkama, pa sam skontao da nema veze s Hari Poterom, i onda je profesorka rekla ''ovo ste možda videli na Hari Poteru, ali pre nego što budete nešto rekli biljci, morate znati da se morate upoznati s biljkom''. I tako svi ćutimo dok se jedan po jedan upoznavaju s biljkom. ''Ja sam Marko i ja sam gej'' reče gej Marko biljci. "HA ZNAO SAM", pomislih ja. I onda počeli su svi da se svađaju, Marko se naljutio na profesorku jer je sve ispalo kao diskriminacija, a i on gura svuda svoju seksualnost. I papa je rekao da je ok, ali ništa nije dovoljno. Postao je rat u učionici. I onda je došao neki čiča i rekao ''neka počnu igre gladi, ubijajte se deco to je zdravo''. Svi smo dobili torbe, samo što su bile prazne, niko nam nije dao oružje kao što je predviđeno u igrama. I tako smo se svi izdredjali, dobili torbe i izašli. Potrčah do prozora, svi su počeli da se ubijaju, a onda izađem kroz vrata. Pola su već stradali, a ja proveravam menšne na twitteru. Ne plejboj menšne, nego menšn menšne. Tu je i Ketnis, rekla mi je da ćemo svi izaći živi. Menšnovala me na twitteru, pa zato znam. A tu je i onaj kinez ili japanac iz Battle Royala. I mrtav je. Onda bežim kao u onoj mojoj pesmi ''duh''. D'uh, vi ne znate. Nije bitno, i onda naiđem na pokretne stepenice iz hari potera. Odatle se ubijaju tinejdžeri, kolege tinejdžeri (mrzim i kolege kolege da nazivam kolegama, jer nismo kolege kolege kolege pa da ih nazivam kolege, ali ovi su depresivni pa ajde neka budu kolege, ne kolege kolege niti kolege kolege kolege već kolege), sve proguta magla provalije u koju skaču. Ja ležem i plačem ''Neću da umrem mlad, o da nisam više mlad. Neću da umrem''. Tu iskoči Ketnis sa planom da pobegnemo sa stepenica jer će doći Bler i Sabrina (jel se zove beše Sabrina? Ne, Serena. Na nju mislim) da se ubiju jer su se Čak i Nejt ubili, pa nemaju razloga da žive. I mi smo pobegli kada su se svi poubijali. I bežimo i naiđemo na kuću, unutra radio, a na njemu vesti. Igre gladi su završene. Hurej. ''Kako mislite završene, moj ceo život su igre gladi, šta ja da radim sada?'' reče Ketnis, i to su joj poslednje reči. Malo sam plakao zato što nisam upoznao Peetu, a sad kad se ova ubila, ništa od toga. Goddamnit.

Zarez je koma.

Severina je videla sneg u maju, ali ja sam video sebe u komi dok je pada sneg. Mart dolazi pre maja, što znači da Severinin sneg može da čeka. Kao što sam rek'o-kaz'o videh sam sebe u komi, i to nije bilo predviđanje. Bio je to snežan dan, baš kao ovih dana, ni p od proleća, a ja se nakljukao antidepresiva baš onako kako se debeli kljukaju u fast food restoranima. Nisam znao gde da stanem s tim lekovima, pa nisam ni stajao. Stao sam tek kad sam pao na pod. I pade mi mrak na oči. Kasnije se budim u bolnici, pored mene, s leve strane, je bila moja porodica, a s desne doktorka. ''Gde sam ja?'' upitao sam ih kao da ne znam gde sam, kao da ne prepoznajem krevete, bele ogrtače i plazmu na ormariću. Svi znamo da kada si u bolnici prvo ti plazmu donesu. Niko nije odgovarao na moje pitanje. Doktorka je pogledala u moje matorce i rekla ''Stefan je u komi, ne zna se dal će se, i dal će se uopšte probuditi''. Tu ja odvratim najjače što mogu ''Budan sam!''. Ni sada mi niko nije ništa odgovarao. Počeo sam da skačem po sobi samo da bi me neko primetio... i niko nije... Onda sam se okrenuo i ugledao sebe kako spavam. Šok. Shvatam da sam duh, ali šta da radim. Pokušavam da se vratim u svoje telo, ali nekako je tesno i ne mogu da uđem. Kao da nije moje telo, kao da ne pripada meni. Ustanem, i krenem da se šetam po bolnici. Očigledno je da sam duh, ali nisam imao moći duha. Nisam mogao ni da lebdim, niti da prolazim kroz zidove. Bio sam duh s ljudskim (ne)moćima. I dok sam se kretao po toj maloj bolnici ugledao sam kevu kako priča s doktorkom. Približio sam se da bih čuo razgovor, bar nekako da iskoristim situaciju. Doktorka je predložila da me okupaju jer sam se verovatno usmrdeo tamo danima. I tako ih pratim dok nose moje telo i svlače me. Moji privatni delovi su izloženi svima na izvolte. Spustili su me napokon u kadu i ostavili tamo nekih desetak minuta. Zatim su izašli ostavivši mene, tj. moje telo u kadi. Izašao sam i ja za njima da bih čuo razgovor. Razgovora nije ni bilo, samo monolog doktorke koja se nada da će mi kupanje pomoći. Zvuči besmisleno znam, ali ono što sledi je još besmisljanije (da li je to uopšte i reč?!). Počeo je zemljotres jačine kao da je smak sveta, ali je ubrzo i prestao jer nije smak sveta. Napokon doktorka se setila da sam u kadi i brzo potrčala da vidi da li mi je zemljotres naneo neku štetu. Trčim ja za njima i zatičem sebe skroz potopljenog u kadi. ''Udavio se'' izgovorila je s tugom doktorka. Podigli su me i umotali u belo ćebence, baš ono u koje su me umotali pri rođenju, i stavili su me na krevet. ''Bojim se da više ništa ne možemo da uradimo za Stefana. Mrtav je.'' Svi su se ućutali. ''Mada možda preostaje jedna šansa da ga vratite'' upade neka žena tim rečima u sobu. Ta ista žena preporučuje da stupi u kontakt sa mnom, duhom, i da me vrati u telo. Niko joj ništa ne veruje, ali ipak nikog ništa ne košta da probamo (verovatno će naplatiti kasnije) jer sam već mrtav. Svi su izašli iz sobe ostavivši mene i moje telo u rukama vračare. Prosula je so po podu oko mene i mog tela i rekla mi je da mogu da biram dal hoću da se vratim i koliko ću imati godina kad se budem bio vratio. Rekla je da je ta prosuta linija zapravo linija života i da treba da stanem na nju tamo gde želim da se vratim. Tako da sam izabrao nešto manje od jedne trećine i skočio sam u svoje telo. I ponovo crnilo. Budim se na ulice, na zelenjaku gde čekam Suzanu da idemo na koncert repetitora. Niko nije bio pijan, tako da je očigledno da je ovo sve bio san.